Peticija protiv svih ‘online’ peticija

Čudan smo mi Srbi narod. Živimo u teškim vremenima pod velom cenzure, ministri nam kradu iz budžeta kao “dobar dan”, deca umiru od teških bolesti, a šta mi radimo? Potpisujemo online peticije. Svoje nezavodoljstvo izražavamo isključivo na društvenim mrežama, pozivamo na akciju, pravoslavlje, Rusiju, Putina, Vučića, i tako dok sutradan ne dođe novi događaj, nova peticija, novi lajk, novi šer. Začarani krug virtuelnog aktivizma.

Iako mi je news feed ispunjen svakojakim stvarima, često se tu nađe i neka online peticija. U poslednje vreme sve ih je više. “Spasi ovaj azil”, “spasi ono dete”, “stopiraj ovo”, “pokreni ono”. Komentari preplavljeni ljudima koje pomenute teme navodno pogađaju, kilometarski statusi u kome se gotovo uvek nađe “Vučiću p****u”, no čim diskusija prođe, čim se izlajkuje koliko se moglo, priču o čoveku koji spašava pse lutalice sa ulica Niša zamenjuje proslava punoletstva sina srpske majke. I tako svaki dan. Svaki j****i dan.

Online aktivisti, marš na ulice

Da nismo u potpunosti zaboravili šta znači izaći na ulice i zapravo učiniti nešto, pokazaše nam nedavno aktivisti koji su okupirali bioskop “Zvezda”. Smetao im je položaj kulture u Srbiji, inicijalno su se organizovali preko Interneta, ali su se, za razliku od mnogih drugih wannabe aktivista, dali na akciju. Na stranu to što je u pitanju upad na privatan posed, ali u Srbiji zapravo postoje ljudi koji nisu zaboravili kako se dolazi do promena. Ljudi koji ne sede kod kuće sa falusima u rukama, lajkujući i deleći peticije, slike o kučićima i hvalospeve stranih medija o Beogradu.

Jednog dana svi se borimo za usvajanje novog zakona koji će pomoći deci oboleloj od retkih bolesti, drugi dan se zalažemo za spašavanje azila. Treći dan pak, potpisujemo Internet peticiju jer marimo za životinje na društvenim mrežama, ali ne i na ulici kada ih vlasnici prebijaju. Od tolikog šuma, ni sami više ne znamo za šta se borimo i koji su nam prioriteti. Gde je onaj isti narod koji je pre manje od petnaest godina zbacio Miloševića sa vlasti? Gde je ta strast, gde je ta svest o stanju u kome živimo? Biće na nekoj peticiji…

Vreme je došlo da se zapitamo šta mi to zapravo radimo i kada će nam zaista biti bolje? Sve dok sedimo za našim kompjuterima, kritikujući ove ili one, šerujući peticije i kampanje, hashtagujući postove, ne možemo očekivati značajnije promene. Mislite li da će se taksisti boriti protiv Ubera online peticijama?

Umesto da iskoristimo Internet za organizovanje i pokretanje na akciju, mi ga iz udobnosti svoga doma koristimo za prikupljanje lajkova i komentara. Ne tako davno, koristili smo ga za prave stvari, kada je bezbednost ljudi bila ugrožena. Da li smo zaista zaboravili na to?

Ironično je što upravo putem Interneta pozivam na akcijanje i na prekid kukanja na društvenim mrežama, ali ako ćemo upravo ovde da započnemo akciju, a da je završimo tamo gde leži izvor pomenutih problema, onda sve ovo ima smisla i moje pisanje nije uzalud. Možda nam svima treba jedna “Peticija protiv svih peticija”? Hoćemo li zapravo učiniti nešto ili u šteku imamo spremljene nove peticije, nove lajkove i nove šerove?