Nekada je tek nekoliko redaka dovoljno da bi se ispričala horor priča. Evo nekoliko brzopoteznih, od različitih autora...
Svakim danom, u svakom pogledu sve više napredujemo
Vlasnik IT kompanije u kojoj radim nedavno je otkrio LinkedIn. I sad mi svaki dan šalje što točno, kad i kako objaviti, obavezno na lošem engleskom jeziku.
No, paralelno s uputama, stižu i pitanja za svaku novu funkcionalnost na toj društvenoj mreži (zašto baš to i to odavno ne koristimo???), kao i obilni komentari te zapitkivanja u vezi bilo čega što vidi kod nekog novog influencera kojeg zaprati – zašto mi baš tako ne pišemo? Kako to?
Mi “složimo prezu”
Mi složimo prezu i onda pošaljemo marketingu. Marketing nekak’ napravi da to na nekaj liči.
Jer svi znaju da je marketing = bilo koji, vid estetike i ništa više. A usput i odlično čita misli!
“Pa što ne možeš ti samo malo to posnimiti”
Kolege iz drugih odjela redovito imaju feeling da je marketing tu da dodaje rokovnik kad nekome zafali ili da bilo što – što netko smatra bitnim, stavi na društvene mreže. Osim toga, ako baš zagusti, onda smo tu da hitno “samo” nešto isproduciramo u nerealnom roku bez ikakvih inputa.
A što točno? To uglavnom izgleda ovako:
- Pa… Ne znam, ti si marketing – ti reci.
- OK, o čemu se radi, što treba napraviti, na koju temu? Koja je svrha, ‘ajmo tako krenuti… (naivno, ja)
- Gle, meni to treba.
- Što i za što? (s laganim tikom, ja)
- Rok je sutra.
- Što je sutra i što treba biti spremno za sutra? (Nervozno, ali i dalje odlučno, ja)
- Pa moramo predati tu snimku intervjua šefa na temu projekta jer nas to traži partner….
- OK… (pakirajući stvari, ja)
- Pa što ne možeš ti samo malo to posnimiti sad ili sutra ujutro?
Važno je imati plan…
Prošle su godine vlasnici “isplanirali” izlazak na novo tržište bez da je marketing ikada, ikako, na bilo koji način bio uključen.
Kako je planirano, tako je i prošlo, a ja sam svoju sreću potražio drugdje.